DA LI TI UNUTRAŠNJI KRITIČAR SABOTIRA ŽIVOT?

 

Svako od nas ima deo ličnosti koji stalno posmatra, prati i procenjuje naše postupke i taj deo svoje ličnosti zovemo UNUTRAŠNJI KRITIČAR. Mi ovog procesa nismo svesni jer je kod svih nas samokritika automatska, uglavnom psihološka tendencija u koju se povremeno (ili stalno) upuštamo.

 

Kada se suoče sa neuspehom ili teškoćama, deo ljudi doživljava blagu samokritičnost, međutim, većina živi sa neprijateljskim i kritičnim unutrašnjim glasom, koji se manifestuje kroz negativne misli koje, posledično iskrivljuju način na koji se doživljava stvarnost.

 

Drugim rečima, njihov unutrašnji kritičar donosi presude koje izazivaju osećanja neprijateljstva i prezira. Unutrašnji kritičar vodi osobu ka preteranom samopouzdanju i uporno zahteva produktivnost i uspeh sa jedne strane ili u totalni pad samopouzdanja, apatiju i bespomoćnost sa druge.

 

 

Iako je potpuno normalno da sami sebe kritikujemo sa vremena na vreme, da vršimo analize svojih akcija i da ih korigujemo, za mnoge ljude je unutrašnji kritičar konstanta u životu. Postanu toliko naviknuti na njega da ga ni ne primećuju. Umesto toga se često nalaze u depresivnom ili anksioznom raspoloženju i ne razumeju zbog čega im se to dešava.

 

Smatra se da je samokritika među najčešćim i najdestruktivnijim stresorima koji su povezani sa različitim oblicima psihičke patnje, uključujući depresiju, perfekcionizmom, sindromom uljeza, socijalnom anksioznošću, poremećajem u ishrani, posttraumatskim stresni poremećajem i graničnim poremećajima ličnosti.

 

KAKO SE UNUTRAŠNJI KRITIČAR STAVLJA POD KONTROLU?

 

Ključni prvi korak u omogućavanju promene podrazumeva da ljudi postanu svesni i razumeju poreklo, stilove i funkcije svoje samokritike. Danas ću sa vama podeliti one koji se najčešće sreću u praksi.

 

Ipak, pre toga, želim da vam ispričam jedu priču.

 

JAK PROTIV SLABOG UNUTRAŠNJEG KRITIČARA

 

Zapamtite da svi imamo glas unutrašnjeg kritičara, da su samokritičke misli univerzalne, međutim, njihov intenzitet se razlikuje od osobe do osobe. Ispričaću vam anegdotu sa jednog od mnogobrojnih treninga na kojima sam bila.

 

Profesor nas je podelio u dve grupe, prema njegovoj proceni ličnosti nas studenata. U prvoj grupi su bile osobe sa niskom samokritičnošću a u drugu je rasporedio one za koje je mislio da su vrlo samokritični prema sebi.

 

Nakon toga nas je pojedinačno pozvao u učionicu i dao nam instrukciju da sednemo u stolicu nasuprot prazne fotelje.

 

Zatim nas je zamolio da se prisetimo nekog nedavnog iskustva neuspeha i da naglas govorimo misli svog unutrašnjeg kritičara – otprilike pet minuta, tako da svoje reči usmerimo ka praznoj fotelji ispred sebe.

 

Nakon toga, zamolio nas je da promenimo svoj položaj i da sednemo na fotelju kako bismo se stavili u poziciju da primamo te iste kritike koje smo malopre izgovorili. U novoj ulozi morali smo da se suočimo sa kritikama koje smo malopre sami sebi rekli i da odgovorimo na njih.

 

Grupa sa visokom samokritičnošću pokazala je više prezira kada je kritikovala ali su, istovremeno, pokazali i snažnije reakcije na kritiku u vidu tuge i srama. Nisu mogli da se odvoje od unutrašnjeg kritičara, zbog čega im je bilo teško da izraze bes, ponos ili asertivnost kao odgovor na kritike.

 

U međuvremenu, grupa sa niskom samokritičnošću pokazala je manje zadovoljstva u svojim kritikama, lakše su se suočili sa unutrašnjim kritičarem, izražavali su bes, pa čak i odbacivali kritike kao gluposti i besmislice.

 

Dakle, izuzetno je važno koliko smo sposobni da se suočimo sa samokritikom.

 

ZAŠTO VAM SVE OVO PIŠEM?

 

Ja sam bila u prvoj grupi i profesor je bio u pravu – moja samokritika me je stavila na sam vrh po uspešnosti, pameti i sposobnosti ali sam bila vrlo nesigurna u primeni svog znanja, u njegovom izražavanju i na kritike sam odgovarala povlačenjem u sebe.

 

Ukoliko svet gledamo iz perspektive unutrašnjeg kritičara, nesposobni smo da mu se suprotstavimo, jako nam teško pada ova situacija i to nas dovodi do sveprisutnog osećaja bespomoćnosti i beznađa. Ispod ovih emocija kriju se strahovi i istinska tuga.

 

PARADOKS USPEHA I UNUTRAŠNJI KRITIČAR

 

Mnogi pojedinci sa visokim postignućima u životu često imaju povišen nivo samokritičnosti – kao što sam imala i ja. Vođeni visokim standardima svog unutrašnjeg kritičara, oni se naprežu do krajnjih granica da postignu izvrsnost.

 

Najčešće teže da postanu izvrsni u svakoj oblasti života, bilo da se radi o poslovnim uspesima, zdravlju ili odnosima sa drugim ljudima. I često budu veoma uspešni u svojim namerama.

 

Ovaj pristup se u izvesnoj meri pokazao efikasnim, jer ovaj tip osoba ima tendenciju da daje visok kvalitet čega god se dohvati – pogotovo u oblasti posla. Unutrašnji kritičar nesumnjivo poseduje značajnu snagu i moć, manifestujući se u kvalitetima kao što su istrajnost, ambicija i velika pažnja prema detaljima.

 

Ipak, u potrazi za samonametnutim standardima, ovaj tip osoba se suočava sa kontinuiranom anksioznošću u vezi sa svojim napretkom, strahom od neuspeha i nezdravim poređenjem sa drugima. Često se okreću samokritici kao strategiji kojom pojačavaju svoje napore da se istaknu na poslu, uvereni da se zbog visokog nivoa samokritike poboljšavaju i da to značajno doprinosi njihovom uspehu.

 

Međutim, ovaj pristup ima negativan efekat kada ljudi ne mogu da ispune sopstvena očekivanja. Kada ne dođu do uspeha, ovi pojedinci se često suočavaju sa dubokim osećanjem neadekvatnosti i bezvrednosti.

 

Vrlo dobro se sećam ovih osećanja.

 

 

SUKOB DELOVA LIČNOSTI

 

Samokritika, uključuje odnos delova naše ličnosti, gde se različiti aspekti nas samih uključuju u unutrašnji sukob. 

 

U ovoj zamršenoj dinamici, jedan aspekt – unutrašnji kritičar, preuzima odgovornost kritike i prosuđivanja. Pošto postane dominantan, on ometa iskustva i zdrave potrebe drugog aspekta nas samih koje neutralno doživljava svet.

 

Unutrašnji kritičar teži da se pridržava utvrđenih standarda i normi, dok drugi aspekt – onaj koji doživljava iskustvo, predstavlja prilagodljiviji i fundamentalniji deo sopstva koji instinktivno zna šta je ispravno i želi da sledi svoje sklonosti.

 

Interakcija između ova dva aspekta dovodi do napetosti zbog sukoba njihovih gledišta.

 

UNUTRAŠNJI KRITIČAR I NJEGOVI PROCESI

 

Setite se neke situacije u kojoj ste osećali da ste dužni da nekome pomognete iako to prevazilazi vaše mogućnosti. Čak i kada shvatite da će vam biti veoma teško da uradite ono što se od vas očekuje i kada duboko u sebi znate da treba da kažete ne i da postavite granicu – vrlo vam je teško i neprijatno da to zaista i uradite.

 

Ovaj ćorsokak je na neki način orkestriran od strane unutrašnjeg kritičara. On se automatski pali i interveniše jer vaša osećanja dolaze u sukob sa visokim očekivanjima koje postavlja unutrašnji kritičar.

 

Shodno tome, unutrašnji kritičar potiskuje autentična i iskrena osećanja, misli i senzacije koje se prirodno javljaju u vama, označavajući ih kao „loše“ ili „pogrešne“. Na ovaj vas način, unutrašnji kritičar sprečava da izrazite svoje istinske potrebe, želje i postavite zdrave granice.

 

Njegovo uporno neodobravanje vaših postupaka sprečava drugi aspekt vas da se suprotstavi negativnim emocijama koje izaziva.

 

UNUTRAŠNJI KRITIČAR I VAŠE REČI

 

Ako često govorite sebi rečenice tipa:

Volela bih da mogu, ali stvarno ne mogu.

Volela bih, ali sam nisam ja za to.

Sviđa mi se ova haljina ali nemam ja telo za to.

Ona to tako dobro radi, ja to nikada ne bih mogla da postignem.

Ako ne smršam, niko me neće voleti.

Opet sam pogrešno uradila… i slične,

vaš unutrašnji kritičar je izuzetno jak. Borba koju doživljavate dok sebi govorite ovakve i slične stvari je teška i vrlo često je prati osećaj konfuzije. Pogotovo ako ovakve rečenice prati nastavak u vidu izjava tipa: Moraš prestati da jedeš, Moraš naučiti još ovo, Apsolutno je neprihvatljivo da ovako ofrlje uradiš, Šta mi je, zašto ne mogu da budem normalna kao i svi ostali…

 

Ako uhvatite sebe da često govorite reči kao što su „uvek“, „svi“, „niko“ i „nikad“, vreme je da okrenete dijalog u svoju korist. Ova tabela može da vam pomogne da razmislite kakvu priču pričate sami sebi.

 

 

Ako se tokom vremena, naviknemo na emocionalna stanja koja izaziva naš unutrašnji kritičar, nismo slobodni. 

 

Ja nisam bila slobodna. U mom umu su stalno bile tenzija, napetost i brdo razočaranja iako sam zaista bila uspešna po svim parametrima kada me neko posmatra sa strane. Kada sam shvatila koliko me taj glas u glavi ograničava, usporava i sabotira, uzela sam stvar u svoje ruke i drastično ga utišala.

 

Da se razumemo, unutrašnji kritičar mi je i dalje potreban, koristan mi je i volim njegovo mišljenje – ali ne stalno.

 

Preokrenula sam svog najvećeg neprijatelja u jednog od najvećih prijatelja jer se danas nađemo na kafici jednom u 6 meseci. Tada mu dozvolim mu da se raspriča, da me iskritikuje najgore i najsnažnije što može. Zapišem sve to na papir i odem da spavam.

 

Kada se probudim, uz kaficu polako počnem da čitam i SAMA ODLUČIM gde je u pravu a gde nije. Ubode i ćoravi unutrašnji kritičar neko zrno za moje dobro.

 

Ako ti treba pomoć da i ti savladaš svog – PIŠI MI. Tu sam za sve.

 

S ljubavlju,

Ivana