Da li ste ikada sanjali sebe iz budućnosti?
Ja jesam. Više puta.
Prvi put sam imala 15 godina i iz sna sam se probudila sa velikim osmehom na licu. U snu sam videla odraslu sebe u velikoj učionici kako pričam o nečemu veoma važnom grupi starijih ljudi dok se u pozadini čuju taktovi muzike Kondorov let. Šta misliš kako je izgledala moja odbrana diplomskog rada na Prorodno-matematičkom fakultetu?
U osamnaestoj godini sam u snu prisustvovala svom predivnom, malom venčanju na peskovitoj plaži. I danas se sećam osećaja toplog peska pod nogama dok trčim sa mužem ka okeanu i skačem u njega u zlatnoj venčanici. Da, udala sam se u Australiji, na obali okeana dvanaest godina kasnije.
U istom snu sam iz okeana na obalu iznela nasmejanu, debeljuškastu, savršenu bebu. Voila!
Sa dvadeset sam sanjala da pričam neki čudan jezik grupi dece koja ne razumeju ni reč onoga što govorim. Provela sam pola decenije radeći kao nastavnik engleskog jezika u osnovnoj školi i obožavala sam svaki trenutak proveden sa njima.
Najčudniji san sam sanjala sa dvadeset četiri godine i iz njega sam se probudila potpuno mokra od znoja sa srcem koje je lupalo kao ludo. U njemu sam presecala crvenu vrpcu na vratima nove, staklene zgrade. Kada sam u nju ušla, popela sam se na binu i u ruke mi je, uz veliki aplauz, predat buket cveća kao nagrada za veliki trud i rad. Bila sam tako ponosna na sebe i srećna! Kada je aplauz bio na vrhuncu, bina je počela da podrhtava i za nekoliko momenata sam se našla jedva živa ispod ruševina zgrade koju sam izgradila.
Tek deset godina kasnije sam razumela poruku.
Velika želja, strast i nepokolebljivost su me dovele do fenomenalnih profesionalnih uspeha. Druga strana medalje je bio svakodnevni, gigantski stres, konstantan pritisak i večito žrtvovanje najvažnijih stvari u životu da bih stala na tu binu. Velika, u isto vreme prelepa i prestrašna lekcija za mene.
Ali, ispod ruševina ja sam i dalje bila živa.
Više od decenije nisam imala ni jedan san koji se odnosio na budućnost. Kada sam se iskobeljala iz ruševina u stvarnom životu, odlučila sam da novo poglavlje bude mirna reka puna ljubavi i saosećanja prema samoj sebi. Uživala sam svim svojim čulima, putovala po svetu, učila, istraživala i spremala se za ono što me čeka u budućnosti.
Vidala sam rane i odmarala dušu.
A onda sam, jedne Badnje večeri, spokojno ušuškana u svoj mekani krevet, duboko zaspala. Plutala sam po okeanu potpuno opuštena, ne osećajući gde se završava okean a gde počinje moja koža. Potpuna tišina i predivan osećaj koji i sada mogu da prizovem kada sklopim oči. A onda je, iz daljine, do mene počeo da dopire smeh.
Postajao je sve glasniji i jasniji. Iako po vodom, mogla sam jasno da razaznam bebeće veselo gugutanje, tinejdžerske osmehe prvih ljubavi, muške zdravice za uspeh, žensko tiho kikotanje, uzdahe sreće i oduševljenja ali i duboke izdahe olakšanja. Morala sam da podignem pogled i vidim sve te ljude…
Neću ti ispričati ceo san jer je kao i sa drugim snovima, potrebno vreme da ih u potpunosti razumemo.
Jedno sigurno znam.
Ako si već ovde, deo si mog sna. Hajde onda zajedno da nastavimo da se smejemo i gradimo novi svet radosnije budućnosti. Hajde da zajedno počnemo da gradimo svoje srećnije JA!
Sa ljubavlju,
Ivana Anđelković
