POZNAJEŠ LI SVOJU DUŠU?

 

Da li si ikada imala onaj tih ali uporan osećaj, da nešto u tvom životu treba da se promeni?

Možda da moraš da uradiš nešto iako je to potpuno suprotno zdravom razumu i logici?

Možda si sanjala nešto što se kasnije ostvarilo?

Postoji li u tebi tih glas koji čuješ s vremena na vreme a koji te gura da želiš više?

 

 

Sve ove stvari se ne mogu logički objasniti, ali su prisutne u svima nama. Neki ljudi ih osećaju jače, neki tek po koji put u životu, ali svi se slažu da je glas duše uvek prisutan.

Da, to tvoja duša govori. I ona nije glasna, napadna i agresivna. Ne, ne, ne. Ona te lagano usmerava, nežna je, suptilna i puna razumevanja za svaku tvoju sumnju u njeno postojanje.

U našem brzom, stresnom, savremenom svetu, vrlo je lako odbaciti inutitivne poruke duše kao nasumične, nepovezane misli ili privremene emocije. Ali..

Šta ako ti kažem da, umesto da pokušavaš da ignorišeš ove poruke, postoji način da naučiš da ih slušaš? I ne samo to… nego da zaista i upoznaš svoju dušu, da razumeš svrhu, smisao i razlog tvog života i da postoji velika šansa da zaista počneš i da živiš po planu svoje duše?

Možda će biti najlakše da ti to dokažem tako što ću ti ispričati priču svoje duše… ili bar delove nje koje sam do sada otkrila… Skuvaj sebi kaficu, zavali se u fotelju i evo dela moje životne priče…

 

…

 

Odrasla sam u Subotici, najlepšem seoskom gradu na planeti, sa roditeljima koji obožavaju sestru i mene. Odrasla sam na osećaju sigurnosti koji su mi dali, a magija je bila sastavni deo mog detinjstva i zaista sam verovala u bajke. Ali detinjstvo ne traje zauvek, zar ne?

Još u vrtiću sam shvatila sam da sam drugačija od ostalih klinaca. Bila sam „buckasta“ i velika – veća od svih. Zadirkivali su me i teško mi je to padalo. Ipak, više sam volela da jedem nego da plačem zbog zadirkivanja. Znala sam da oni neće biti u pravu doveka.

Moja mama i danas prepričava svoju omiljenu anegdotu iz mog detinjstva, kako je došla u školu, na razgovor kod učiteljice. U to vreme smo svi nosili papuče (odnosno rezervnu obuću) koju bi prezuvali pre ulaska u učionicu, a „cipele za napolje“ smo ostavljali, uredno složene, ispred učionice. I danas se slatko, od srca nasmeje kada priča kako su moje cipele bile duplo duže i duplo veće od svih ostalih u redu.

Dakle, bila sam drugačija. I ne samo po veličini obuće nego i po mnogo čemu drugom. Na primer, bila sam visoka. Uvek prva u vrsti na času fizičkog vaspitanja. Štrčala sam.

A bila sam i svađalica. Svaka nepravda me je duboko bolela i nisam znala baš da ćutim – tako da sam se često nalazila u sukobu i sa roditeljima i sa profesorima… pogotovo u gimnaziji.

Moja prednost je u ovim bitkama uvek bila ta, što sam vrlo „realna“ ličnost sa gomilom argumenata koje bilo teško osporiti. Izluđivala sam ih sve ali je to u stvari bio moj poligon za vežbanje retorike.

 

DA, OBOŽAVALA SAM REČI

 

Obožavam ih i dan danas.

Bez obzira da li sam čitala neku knjigu, pisala pismeni zadatak ili odgovarala za ocenu – reči su mi uvek bile jača strana. Kada god sam se spremala za usmeni ispit znala sam da ću dobiti jako visoku ocenu ma koliko da zaista znam.

U stvari, u srednjoj školi sam bila ubeđena da ću baš ja napisati najveći i najčitaniji srpski roman u istoriji. Pa… iz ove sada perspektive znam da je izuzetno važno imati blesave snove u koje veruješ!

Moja druga ogromna ljubav bila su putovanja. Iako smo kao klinci najdalje putovali u Hrvatsku na more, meni je to bilo uzbudljivo baš kao da idemo pravo na Mars. Zato sam jako zavolela geografiju i često u mislima obilazila pustinje, planine i ravnice koje sam videla samo na televiziji.

Mašta mi je, i dan danas, jedan od najdražih alata za postizanje ciljeva. Sa jednom razlikom… danas razumem mehanizam koji stoji iza nje.

Da, pričam o fizici, da pričam o paralelnim realnostima i Zakonu privlačenja. Ono što sam intuitivno radila kao tinejdžerka danas radim namerno, smisleno i sa ciljem. I da… i tebe to mogu da naučim.

 

ELEM…

 

Kada je došlo vreme da se upiše fakultet teška borba se vodila između Filološkog fakulteta – Arapskog jezika i Turizma na Prirodno matematičkom. Nekako, (mama hvala ti) sam ipak završila u Novom Sadu i moja virtuelna putovanja u glavi su mogla polako da postaju stvarnost.

Dok si lupio dlanom o dlan postala sam apsolvent i vratila sam se kući da bih što pre završila studije. Ali… dobila sam ponudu da počnem da radim u školi kao nastavnica engleskog jezika. Mislila sam da će to biti na dva-tri meseca, međutim potrajalo je skoro šest godina! Divnih šest godina provedenih sa decom, punih smeha, šale i zezancije.

U međuvremenu sam završila faks i uskoro dobila posao u struci. Potpuno drugačiji od svega što sam do tada radila – a potpuno suprotan i od onoga što sam godinama učila na fakultetu. Navikavala sam se na novi sistem i vrlo brzo se u njega uhodala.

U stvari, tako sam se brzo uhodala da sam posle nepune dve godine postala direktor. Obožavala sam svoj posao i bila mu maksimalno posvećena. Koliko je samo uspeha postignuto u tom periodu!

 

U MEĐUVREMENU SAM POSTALA MAMA

 

Iako je to jedan od najlepših životnih preokreta koji sam doživela – stres, tenzija i napetost su počeli sve više da me stežu.

Posao je postao toliko stresan da sam jedva držala konce u rukama – naravno dajući 110% svoje fizičke i mentalne snage. Sa druge strane moja nova uloga mame je takođe tražila 110% moje energije.

A gde je tu muž?

Prijatelji?

Roditelji?

Sestra?

Posao i porodica su mi bili 200 kilometara udaljeni jedno od drugog. Da, da, šest godina sam putovala dva sata na posao i sa njega. San o putovanjima se, donekle, pretvorio u noćnu moru. Odlazila sam ujutro zorom da me dete ne vidi i ne počne da plače što idem, a vraćala se kasno popodne iscrpljena, isceđena i sa gomilom problema koje sam vukla sa sobom.

Moja porodica me je trebala raspoloženu, nasmejanu, punu snage i elana. Ja sam se vraćala potpuno rasturena.

Nadljudski napori su bili potrebni da sve postignem.

Polako sam počela da popuštam, prvo zdravstveno a onda je i moja životna energija počela da se raspada na milion komada. Što sam se više trudila da budem bolja na svim poljima, to sam se sve lošije i lošije osećala.

Shvatila sam da mi je potrebna podrška i pomoć na putu da složim prioritete u životu, jer sama očigledno nisam imala pojma odakle da krenem.

I slučajno (iako se ništa slučajno ne događa) u moj život je ušla jedna predivna žena koja mi je postavljala prava pitanja, koja mi je lagano sugerisala i pokazivala kako da sebe volim samo malo više, kako da svoje emocije prepoznam, kako da se sa njima nosim i kako da postanem ono što sam danas.

 

SVIMA NAM TREBA PODRŠKA

 

Nekoliko godina je trajao proces promene ali bato! Kakva je to promena bila.

Znate onu situaciju kada vam neko kaže nešto i vi umrete od smeha misleći da nema ni promil šanse da se to dogodi. E meni se baš to dogodilo.

Ja danas i ja pre 10 godina su apsolutno, potpuno različite osobe. I fizički i mentalno i emotivno a duhovno… prosto ne mogu da verujem da sam nekada mogla da idem kroz život sa povezom na očima.

Znaš, ono što sam tiho, u sebi godinama podnosila, trpela i tugovala – danas ne bih ni minut.

Ono kako sam se osećala fizički i mentalno – danas mi deluje kao miks predinfarktnog stanja, paničnog napada i stresa level 1000.

Ono što sam na poslu radila tada, koliko sam vremena i snage davala – danas mi je potpuno apsurdno i smešna sam sama sebi. Kada god počnem da se prisećam tog perioda kažem: „Bože kakva sam ja budala bila“.

Odnosi sa mojim najbližima su stalno bili na ivici rata jer niko nije razumeo moju potrebu da panično kontrolišem svaku situaciju u kojoj sam. Bila sam razdražljiva, imala sam napade besa kako me niko ne razume i svi misle samo na sebe (a ja se ovde žrtvujem za sve naravno).

Stalno mi je nešto nedostajalo… uvek mi je neko drugi bio kriv… i da, ceo svet je bio protiv mene.

A iz današnje perspektive…

Sa roditeljima se nisam čak ni sporečkala više od decenije, a sa mužem se ne sećam poslednje svađe.

Na dete nisam ton povisila od kada sam ga prvi ( i jedini) put u životu tri puta lupila po guzi kada je imao tri godine – a i to sam uradila samo zato što sam bila kao isceđena, stara, prljava krpa nakon 12 sati na poslu. Ne da ga nikada više nisam udarila, nego nisam ni viknula na njega.

Zahvaljujući godinama ulaganja vremena i energije u sebe postigla sam balans u životu. Naravno, dogodi mi se da iskočim iz njega, ali sada imam alate, tehnike i metode kojima se brzo podsetim ko ja zaista jesam i šta zaista radim ovde.

 

SVI SU MISLILI DA SAM POLUDELA

 

I kao i svi „ludaci“ koji počnu da slušaju svoju dušu, dala sam otkaz na državnom poslu. Taj čin mi je bio jedan od 10 najsrećnijih momenata u životu i nikada neću zaboraviti osećaj olakšanja koji sam doživela kada sam poslednji put sela u auto, odvezla se 100 kilometara do kuće, skuvala kafu i rekla mužu „Gotovo je“.

Moja duša je, u tom momentu duboko, duboko udahnula i još dublje izdahnula. Osećala sam se kao da sam skinula ogromnog kita sa leđa.

Ipak, bilo je tu još toga što je trebalo otpustiti.

U celoj toj frci sa mojim poslom, odsustvovanjem od kuće, detetom i milijardu obaveza – ja sam imala još jednu ogromnu, ogromnu želju. Da postanem mama po drugi put.

Uvek sam mislila kako ću imati troje dece. Oduvek mi je to bio plan. Jedno drugome do uha. Ali znaš kako kažu: „Svaki put kada napraviš plan Bog umre od smeha“. Tako je bilo sa mnom.

Kada smo planirali prvo dete, suprug i ja smo mislili da će to „pravljenje bebe“ potrajati, jer smo posmatrali parove oko sebe. Nikome to nije išlo baš lako. Većini parova iz našeg društva trebalo je preko godinu dana da zatrudne… mi smo isto tako računali. Ali… mesec dana nakon početka, ugledali smo dve crtice na testu!

Ja sam osam i po meseci kasnije dobila Vuka. Predivnog dečaka na koga sam tako ponosna.

 

ALI..

 

Posle godinu i po dana, odlučili smo da je vreme da proširimo porodicu i, poučeni prethodnim iskustvom, očekivali da će se to dogoditi odmah. Mesec po mesec, godina po godina i ništa.

Analiza po analiza, operacija po operacija, veštačka oplodnja po veštačka oplodnja (4 ukupno) i dalje ništa… Preskočiću sve ne prospavane noći, svu tugu, nemoć i bes koji je u meni tinjao osam punih godina. Sve prolivene suze, planinske lance razočarenja, osećaje da nisam sposobna da stvorim novi život i da mi „nešto fali“ iako su svi lekarski nalazi uvek, uvek, uvek bili savršeni.

Tražila sam svaki mogući i nemogući način da ostanem u drugom stanju. I kada ovo kažem, zaista to i mislim… kineske biljke, rtanjske čajeve, akupunkturu, energetska čišćenja, astrološke, reiki, gong konsultacije… sve što može da vam padne na pamet – iz prostog razloga – savremena medicina nije pomagala.

I svašta se dogodilo na tom putu. Bukvalno mogu celu knjigu o tome da napišem, jer sam naučila tonu stvari, tehnika, alata, intervencija, inicijacija… u neke ušla duboko u neke sasvim dovoljno da razumem suštinu.

Sve to zajedno me je dovelo do jedinog mogućeg zaključka: „Bog ne želi da ja budem mama ponovo.“

I to je ok. Pomirila sam se sa tim.

Jedno pitanje koje sam sve vreme sebi ponavljala je: Zašto?

 

ŠTA TREBA DA RADIM UMESTO TOGA?

 

Milijardu puta sam sebi postavila to pitanje, a pošto sam takođe naučila da „Gde usmeriš svoj fokus to raste“ – odgovor je došao.

Ko mi je odgovorio na pitanje? Moja duša. Apsolutno sam u to ubeđena. Evo i zašto tako mislim.

Kada sam se odmorila, osvežila i napunila baterije na novom poslu, počela sam da razmišljam šta bi zaista radovalo moju dušu svakog jutra kada se probudim. Šta je ono u čemu bih mogla kreativno da doprinesem svetu? Kojim od svojih talenata bih mogla da učinim druga bića srećnijim i zadovoljnijim?

I onda, kada sam bila najopuštenija, najmirnija, najlaganija stigao mi je odgovor.

 

REČIMA

 

Ali šta da pišem? Šta da pričam?

Ono što mi leži na duši.

Ono kroz šta sam prošla.

Ono šta sam naučila kroz sve ove godine borbe sa sobom, poslom, doktorima, šamanima i energetskim radnicima.

A toliko toga znam. Toliko toga sam na sebi primenila. Pa na svojoj porodici. Pa na prijateljima. Na prijateljima svojih prijatelja. Na prvim klijentima. Na prijateljima svojih klijenata. I na potpuno nepoznatim ljudima koji su mi se obratili u poslednjih pet godina privučeni jednom jedinom stvari – energijom moje probuđene duše.

Baš zato i ti sada ovo čitaš. Baš zato se sada i ti menjaš.

Danas znam kako da dobijem odgovor na bilo koje pitanje koje imam. Danas znam u kom pravcu treba da idem kada god se nađem na životnoj raskrsnici. Danas znam da slušam svoj unutrašnji glas. I da, mogu to da naučim i tebe, kao što sam naučila stotine ljudi do sada.

Ako je ova tema u tebi makar otškrinula vrata znatiželje i radoznalosti – samo mi odgovori na ovaj mail. 

Mogu o ovome da pišem koliko god želiš jer je upoznavanje svoje duše, praćenje svrhe i unošenja smisla u živote ljudi postala moja strast.

Čuješ li ti svoju dušu, makar po nekad? Piši mi šta je ono što ti šapuće…

 

S ljubavlju,

Ivana