ŠTA TI ŽELIŠ I ZAŠTO TE JE STID DA TO KAŽEŠ?

 

Da, pitam baš tebe. Šta je to što želiš upravo sada? Sačekaću…

Verovatno primećuješ da postoji jedan neobičan mali zastoj dok se tvoj um bori sa tim pitanjem.

 

Da li misli baš na ovaj trenutak? 

Da li me pita šta želim za ručak ili šta želim od života? 

Kako uopšte zna da nešto želim?!

 

Odgovoriću na ovo poslednje pitanje: znam da nešto želiš zato što svi mi neprestano nešto želimo. 

Želja, u svojim bezbrojnim oblicima, jeste način na koji se krećemo kroz život. Ona je doslovno gorivo našeg iskustva. Razmisli o tome.

Od ispijanja čaše vode do diplomiranja na fakultetu, sve je počelo signalom želje. Želja je životna sila; ona je dar koji nam je Kreacija dala kako bismo krenuli na put ostvarivanja te želje. Dostojni smo da želimo samim tim što smo živi. 

Pa ipak, želja je za većinu nas veoma opterećujuća tema.

Zašto? Zato što smo negde usput naučili da nas izražavanje onoga što želimo čini previše direktnim, previše agresivnim ili previše zahtevnim. Možda su naše potrebe i želje bile dočekivane kritikama, osećajem da opterećujemo druge ili osuđivanjem. Možda smo naučili da je sigurnije da se sami pobrinemo za svoje želje, i da ih nikada ne podelimo sa drugima.

Bez obzira na to kako se to dogodilo, naučili smo da je sama želja problem — nešto što treba kontrolisati, umanjiti ili potpuno izbegavati. Postali smo toliko dobri u tome da ne želimo, da mnogi od nas više ne umeju ni da završe rečenicu: Ja želim…

Ta strategija nam je možda nekada služila, ali spremna sam da se kladim da je upravo ona ono što vas danas drži zaglavljenima u nekom delu života.

 

 

Odakle zapravo dolazi stid?

 

Pre svega, niko se ne rađa sa stidom.

Posmatrajte bilo koje malo dete. Ono želi celim svojim bićem. Traži tačno ono što želi, naglas, bez i trunke neprijatnosti ili svesti o tome kako izgleda u očima drugih. Ono nema apsolutno nikakav problem sa tim što nešto želi. Ali šta se onda dogodi?

Uvek počine sa sasvim jednostavnom stvari. Dete pita: „Mogu li da dobijem…?“ i dočeka ga pogled. Neodobravanje. Nestrpljenje. Pridika. I ta nevina, prirodna želja odjednom se oboji stidom.

I nisu samo roditelji ti koji to prenose svojoj deci.

Posmatrala sam kako se to dešava uživo, na rođendanima i igralištima, u trenutku kada jedno dete učini da se drugo oseti manje vrednim zato što želi ono što želi. To je deo naše kulture. Radimo to jedni drugima, a vremenom naučimo da to radimo i sami sebi.

Neodobravanje se toliko duboko usadi u nas da mu više nije potreban spoljašnji glas. Sada stid sam počinje da šapuće: „Ne zaslužuješ to. Sebično je želeti.“

I tako utihnemo.

Postanemo samostalni do krajnosti, gradeći zidove oko svojih želja i hvaleći svoju „zrelost“. Govorimo sebi da nismo zahtevni, da nam ne treba mnogo i da smo jednostvni ljudi koji samo žele jednostavan život. Ali veliki deo onoga što nazivamo time da smo „jednostavni“ zapravo je samo strah od toga da ćemo biti osuđeni, ismejani ili da će nam jednostavno biti neprijatno zato što smo naglas rekli šta želimo.

U svom istraživanju za knjigu Moć kajanja (The Power of Regret), Dan Pink anketirao je hiljade ljudi, a jedna od najvećih grupa kajanja koju je identifikovao odnosila se na ono što je nazvao „kajanje zbog nedostatka hrabrosti“, odnosno žaljenje zato što niste rizikovali ili progovorili, već ste iz straha igrali na sigurno.

Taj stid zbog sopstvenih želja je lopov. On nam krade radost, potencijal, izoluje nas i tiho truje naše odnose, jer ljudima koji nas vole nikada ne dozvoli da nas zaista upoznaju.

I želim da budem potpuno jasna oko toga šta ovo nije — ovde se ne radi o osećaju da vam nešto pripada po automatizmu, niti o tome da očekujete da se svet vrti oko vas. Radi se jednostavno o tome da priznate sebi šta želite. Ništa više od toga.

 

Stid je univerzalan i upravo je to put izlaska

 

Ako postoji jedna stvar koja pomaže da stid izgubi svoju moć nad nama, onda je to spoznaja da u tome niste sami. Dr Brené Braun kaže da postoje tri stvari koje treba da znamo kako bismo ga prevazišli, i često razmišljam o njima.

Prvo, stid je univerzalan. Svi ga doživljavamo. Jedini ljudi koji ga ne osećaju jesu osobe sa antisocijalnim poremećajem ličnosti. Dakle, ako ga osećate – čestitam, čovek ste.

Drugo, razgovor o njemu pomaže. Ne želimo da govorimo o njemu zato što nam stid deluje ružno, ali naše tajne kojih se stidimo postaju sve snažnije u mraku. Što ih duže skrivamo, one postaju sve veće; kada ih iznesemo na svetlo, više ne mogu da zadrže istu moć.

Treće, što više govorimo o stidu, to on ima manje kontrole nad nama. Onog trenutka kada ga podelimo sa nekim i izložimo svetlu, čak i ako prvo osetimo užas i suočavanje sa njim, paf – njegova moć počinje da se rastvara.

 

 

Ono što najviše želim da zapamtite jeste sledeće.

Stid nije činjenica o vama. On je uverenje – a uverenja su izbori, a izbori mogu da se promene. 

Svi se rađamo sa ljubavlju prema sebi i osećajem sopstvene vrednosti, a većina nas ih negde usput izgubi. Ali osećaj da ste vredni nije nešto što ikada morate da zaslužite. Niko to ne mora. Vaša vrednost je urođena – prirodno, ljudsko pravo da volite i cenite sebe, upravo takve kakvi jeste.

Svaki stid koji nosite zato što nešto želite, na kraju dana predstavlja nepoštovanje prema samima sebi. I on ne ostaje zatvoren u jednoj maloj kutiji. On se preliva na način na koji se odnosite prema svom telu, prema svojim odnosima, prema svom poslu, prema standardima koje sebi postavljate – na sve.

 

Nekoliko nežnih koraka koje možete da isprobate da umanjite stid

 

Prvo recite sebi istinu.

Pre nego što bilo šta zatražite od bilo koga, budite iskreni prema sebi. Recite naglas šta zaista želite — u privatnosti svojih misli ili svoje sobe — bez ikakvog stida zbog toga što to želite.

Za sada nemojte ništa preduzimati povodom toga. Samo prestanite da lažete sebe o onome što želite. Prvi korak ka istinskoj promeni uvek je svesnost.

 

Prepoznajte kako se to ispoljava kod vas.

Da li vam je previše važno šta drugi misle, pa tražite samo ono što smatrate „primerenim“? Da li potiskujete svoju želju sve dok ne eksplodirate i jednostavno uzmete ono što želite? Ili ste potpuno utihnuli, dok se u vama polako gomila more ogorčenosti?

Ne postoji pogrešan odgovor i, znate šta? Svi su u redu! Jedino što ne možete promeniti jeste obrazac koji niste spremni da pogledate, a spremna sam da se kladim da je kod vas u pitanju jedan od ova tri.

 

Iznesite jednu tajnu na svetlo.

Izaberite jednu želju zbog koje vam je bilo neprijatno ili koje ste se stideli i recite je jednoj osobi kojoj verujete. Posmatrajte koliko stid postane manji onog trenutka kada je izgovorite naglas.

 

Ako želite da odete korak dalje: pitajte. Ne agresivno. Ne izvinjavajući se. Samo jasno. Na kraju, odgovor na celu ovu priču je jednostavan, gotovo neprijatno moćan: pitajte.

Ljudi u vašem životu ne mogu da čitaju misli. I niste dobili ovaj jedan život da biste svoje želje prevodili u male, savršeno upakovane kutije ili u tišinu.

Želite ono što želite!

Recite ono što želite!

Dozvolite sebi da budete osoba koja svoje želje izgovara naglas, bez izvinjavanja, bez stida!

 

Vi to zaslužujete, a zaslužuju i svi drugi. Kada sebi poklonite dozvolu da želite, inspirisaćete i druge da učine isto.

Zamislite samo koliko bi svet bio lep kada bi bio ispunjen ljudima koji zrače radošću zato što su dozvolili svojim autentičnim željama da pronađu put do njih.

 

S ljubavlju,

Ivana